Gospodin Brenson otvori vrata svog prostranog doma i ostade zapanjen onim što je vidio. Zgodan, taman, muškarac u svojim pedesetim stajao je pred njim blago se smiješeći. „Ko… Ko si ti?“ – zapanjeno upita gospodin Brenson.

„Ja sam ti.“ Odgovori pridošlica. „Zar me ne prepoznaješ?“

„Ne razumijem.“ – izgovori polako domaćin. Situacija je bila nenormalna. Nelogična. On nije volio situacije izvan njegovog udobnog, poznatog okvira. Ovo, pak, ga je užasnulo.

„Nećeš me pozvati da uđem?“ – upita posjetitelj. „Zar sam toliko izgubio manire?“ Rekavši ovo progura se pored zapanjenog gospodina Brensona i uđe u pedantno uređeni hodnik. Unutra su stajale stalaže za obuću, vješalice, čak i neke stare reklamne kutije za cirkusku predstavu, sve ‘kao pod konac’ složeno. Stranac zviznu, odajući priznanje ovakvom redu. „Moram ti reći da sam impresioniran. Smatram sebe pedantnim, ali tvoja verzija me je daleko pretekla. Zatvori vrata, hoćeš li. Nije nam potrebno da neki radoznalac tutne nos ovamo i vidi nas skupa.“ Gospodin Brenson, ili da ga zovemo Amor, što je bilo njegovo manje formalno ime, gotovo hipnotički posluša gosta, zatvori vrata i još navuče sigurnosnu rezu, za svaki slučaj.

„A sada vodi, molim te. Ipak je ovo tvoj dom i bolje se snalaziš ovdje.“ Dva muškarca, identične vanjštine, jedan u plavom kućnom ogrtaču sa štakom ispod lijeve mišice, a drugi obučen kao za formalni poslovni sastanak, pređoše u salon. Barem je tako ovu prostoriju nazivao domaćin, smatrajući je ponosom svog domaćinstva, što nije bilo bez osnova. Ukusno uređen prostor zauzimao je najveći dio prizemlja, a njegovom istočnom stranom dominirao je veliki stakleni portal sa pogledom na obližnju šumu. Gost se neusiljeno smjesti u udobni naslonjač kojeg je do maloprije koristio domaćin. Bilo je to očito jer je na rukohvatu stajala posuda još uvijek tople supe.

„Natoči nam nešto, hoćeš li?“

Još uvijek ne uspijevajući da se povrati od zaprepaštenja, originalni Brenson mucajući upita. „Šta žen… Ovaj, šta želiš popiti?“

„Znaš ti dobro koje nam je omiljeno piće. Molim te, ovaj put stavi manje leda. Ne osjećam se baš najbolje. Poštedio bih grlo na neko vrijeme.“

Mehaničkim pokretima domaćin smješa piće i posluži. Gostu sa manje leda, kako je to zahtijevao. Sjede na ivicu stola i upitno pogleda svoju kopiju u oči. Stranac polako otpi gutljaj, odobravajuće klimnu i progovori. „Mislim da je vrijeme za objašnjenje, iako me ova situacija i tvoja zbunjenost zabavljaju.“

„Ja, ne razumijem…“ Pokretom ruke gost prekide domaćina. „Šta god da imaš reći ostavi to za kasnije. Sada slušaj. Tako ćemo izgubiti manje vremena, a vrijeme je dragocjeno, n’est-ce pas, mon cher?“ – spustio je piće i nastavio. „Kako si već primijetio nas dvojica sličimo. Ustvari, pogrešno je tako reći. Mi smo isto. Ne genetske kopije poput klonova ili blizanaca. Mi jesmo jedan subjekt. Samo u različitim postojanjima.“

„Jesi li ti nešto kao moj blizanac?“

„I više od toga. Znatno više. Ali prvo mi reci da li su ti poznati pojmovi poput multiverzuma ili crvotočine? Da li si ikada čuo za negativnu energiju?“

Popivši naiskap natočeno duplo piće domaćin je uspio povratiti nešto od uobičajene staloženosti. Sumnjičavo pogleda vlastitog sebe i odgovori. „To što govoriš je naučna fantastika. To su samo riječi koje podižu prodaju loših filmova i knjiga. Ko si ti ustvari?“ Štaku je već podigao u položaj u kojem bi mu najlakše poslužila kao batina. Imao je i drugo oružje. Selotejp traka je držala zalijepljen revolver malog kalibra ispod stola, što je bila ideja koju je pokupio iz nekog filma. Ipak, taj revolver je sada bio predaleko da bi mu poslužio. Štaka je bila njegovo jedino oružje. Bar trenutno.

„Onda je izlišno da ti pričam o kvantnom talasanju ili bilo čemu sličnom. Uprostiću stvari koliko je to moguće.“

Domaćin se, mršteći lice kao u boli, približi stolu i sjede na stolicu tačno preko puta gosta u naslonjaču. „Noga. Ne mogu dugo stajati.“ – objasni.

Gost zanemari to objašnjenje i nastavi. „Ustvari nisi ti tako neuk, kao što bi se dalo pomisliti. Moje kolege iz Fermilaba i CERN-a imale su slične komentare na ideje koje sam predlagao. Fantaziraš, govorili bi. Čak su sugerisali da počnem sa pisanjem scenarija za kakvu seriju. Iskreno, nisu svi bili loše osobe. Mogao se među njima naći i poneki dobar teoretičar. Ipak, učahurili su se. Komforna zona im nije dala poticaj da rizikuju, da se ne plaše novog. “A ja sam, vidiš…“ – govoreći ovo, značajno snizi glas „isprobao baš to novo. I nisam zazirao od posljedica. Po druge, a ni po sebe.“ Monolog prekide neočekivano zujanje. Pridošlica se do sada nije činio nervozan ali lice mu se naglo zgrčilo na ovaj šum. Opustio se kada je shvatio da je riječ tek o ventilatoru klima uređaja. Sprava se automatski uključila na svega nekoliko sekundi, a potom je ponovo zavladala tišina.

„Kao da si zbog nečega napet.“ – izazivački dobaci domaćin.

Njegova kopija se nasmija. Činilo se da se dobro zabavlja. „Naravno. Ne dešava se svaki dan da upoznaš samoga sebe“

„Hajde da skratimo sranja.“ – naglo uzviknu Original, koji je gotovo povratio svoju uobičajenu drskost. „Ko si ti ustvari i šta želiš? Novac? Informacije? Šta?“ Naslonio se na sto a ruka je oprezno tražila ispod. Samo da napipa dršku.

„U pravu si. Da skratimo. Dovoljno je da znaš kako je moj eksperiment uspio, ali ne baš onako kako sam planirao. Počeo sam s elementarnim česticama. Zatim s onim složenijim. I sve je funkcionisalo. Ali makroskopski objekti su se pokazali dosta nestabilni. Jednostavno nisam trebao isprobati na sebi, ali nešto me tjeralo dalje. I evo me ovdje sada. Razgovaram sa mojim ja, mojim ličnim bankarom.“

„Ti si dakle naučnik.“ Domaćin je jedva obuzdao prizvuk trijumfa u glasu. Napipao je metalnu dršku.

„Da. Možeš zamisliti mog iznenađenja kada sam shvatio da sam se obreo u univerzumu u kojem sam uspješan bankar. I to ne bilo kakav, već uspješni, pokvareni bankar. Sa nekoliko sudskih presuda za vratom i simpatičnom svotom sklonjenom u stranu.“

„Dakle o tome je riječ. Nečija osveta.“ Prsti su nestrpljivo kidali selotejp traku.

„Pogrešno si razumio. Vidiš, ispostavilo se da je moguće istovremeno postojanje dva Brensona. Čak smo se i sreli i ništa se nije dogodilo. Nema anhilacije. Nema paradoksa. Ipak, postoji jedan drugi problem. Nešto o čemu nemaš pojma, a što se u kvantnoj mehanici zove sablasno djelovanje na daljinu. Tvoje i moje elementarne čestice su nekako povezane. Usklađene. Kao sinhronizovani plivači. I što više vremena provode skupa, sve više utiču jedne na druge. Ti postaješ sličniji meni. Otvoren za nove ideje, prodore u naučnom smislu. Nelinearno razmišljanje. A ja. Ja postajem kao ti. Pohlepan i samoživ. A moj IQ se polako snižava. To je loše. To ne smijem dopustiti, ako se ikad namjeravam vratiti tamo odakle sam došao.“

“Nećeš…“ Gospodin Originalni Branson zavrišta i trgnu pištolj u zrak. Ništa više ne može spasiti ovo čudovište ispred njega. Kopija je bila spremna. I znatno brža. Dotada nevidljiv u lijevoj ruci, mali uređaj zabljesnu zelenkasti zrak prema gospodinu Bransonu koji, kao u fatamorgani, poče da treperi i zatim jednostavno nestade.

„Zbogom, moj brate. Nije nam bilo suđeno.“ – mirno reče pridošlica. Bacio je pogled kroz stakleni portal sada već njegovog doma. Nisko na horizontu pomaljao se sjajni Saturn. „Saturn.“ – pomisli. „To je uvijek dobar znak za mene.“

Autor: Adnan Popara
(Sve prava pridržana)